Nisam bila poslušno dete. Bila sam kažu tvrdoglava, uporna, ponekad bezobrazna. Omiljena anegdota iz detinjstva je kada me je tata kaznio i sakrio nove omiljene patike. Našla sam ih i bilo je očekivano da ću ih uzeti i nositi. Umesto toga napisala sam mu:  “Ne trebaju mi. Jadan si i ti i patike koje si mi kupio.” 

Taj ponos je ostao do dan-danas. Taj ponos me terao da stvaram sama i da niko ne može da me kažnjava. Tu je možda i počela moja preduzetnicka priča.

U osnovnoj školi sam vodila programe, glumila u predstavama, bila angažovana na raznim projektima. Onda je došla gimnazija, pa i bombardovanje ali preduzetnički duh je bio prisutan. Tada sam nabavljala video kasete (vi mladi guglajte šta su video kasete) sa treninzima iz Amerike, presnimavala ih i prodavala. 

Meni je zapravo bilo najvažnije da zaradim da kupujem nove video kasete kako bih imala svoju kolekciju treninga koje sam oduvek obožavala.

Onda je krenuo fakultet. Upisala sam DIF i germanistiku. Jezici su bili moja ljubav i znala sam od petog razreda da ću studirati jezik.

Preduzetništvo nije bilo omiljeno u mojoj porodici. Roditelji su smatrali da treba da predajem u školi, imam miran, ne tako zahtevan posao. To je iz njihove perspektive idealan posao za ženu.

Germanistiku sam završila kao druga u svojoj generaciji. Boravila sam tokom studija u Austriji i tamo stekla neke nove vidike i počelo je osamostaljivanje (najveća boljka balkanskih porodica). Tokom studija sam vodila emisiju na lokalnoj televiziji. To mi je omogućilo da od 19. godine nisam bila finansijski  na teretu roditelja.